ЦВИЈИЋЕВА
Две стране имагинације,
бледи паралелопипеди
скривени у низу као хард дискови џина
у којима Шуберт светлуца.
Креда испод дрвореда
увек младих, с фасадом месечина од Сунца
и свечано гостујућим светлом,
унутар и око зграда чији се хрбати
као повези престарелих књига – густи
одају јасно на десет вати
– дању полуваљкасти као крљушти,
те странице замкова наспрам и иза зракâ.
Које ме испрате иза, чипком подвожњаком
или упаднем унутра као квака
прошлости што се полукружно клиза,
у супротном смеру, вођен туђом траком,
тролејбуса – ка делићу сваком,
што се споро сагледа изблиза,
попут увек на истој адреси – амбасаде
те маште, сиве. Где неприметно пале светло
тамо, а не види се да бораве и раде;
професор у приземљу, сусед фотокопира;
стабло и сенка наспрам врата, с метлом,
ко хорор што сакупља мед из лампиног жира
и убије се кад га саспе у се,
и рај прерушен у нерођеног брата,
зелено острво пешака и дистанца,
линија траве из сна, као оса
симетрије тог потпуног странца,
што у гужви светала корача ту боса,
– оних бледих која ту не могу да се слију
до краја, јер овде су на служби
једне бесконачне потиснутости чију
коб сваки ивичњак осећа под тротоаром,
а она му се изврнута враћа, љушти
као блискост без ока семафора
и оног од Сунца, Месеца, него по старом,
напоном струјног кола – призвук сушти
у бајци – као родном формом, њеном паром.
Играчка и лутка сред излога, прекопута
живице која је затегнута, тај смер живи
и геометрија коцака што се криви
у сусрет своме почетку, која бруји –
опет сам је прешао ноћу – мртва рута,
а у њој светлело зелено је светло.
ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ
Смрт не зна шта хоће,
а ја крећем у школу
планирано…
на улицу под дрворедом.
Ко врата спонтано што су ту
кад се вратим.
Као прошлост
у којој је скривено
да се из ње може отићи.
Случајно је још овде,
јер не може да смисли
куда…
А ја знам,
лаже ме да је вечна
пошто то никад неће смислити намерно.
У вече између два реда стабала
на одмаклом тротоару,
отишао сам да бацим књигу
и да је поцепам
између љупких мириса подрума.
Мислио сам како је немогуће,
а они су је чували тамо
на забаченом месту
испод депоа обуће и естетског салона,
јер крај још није одлучио шта је хтео.
Могуће, нису били одавде,
нити говорили на том језику,
– споразумевали су се
мислима из другог дела галаксије.
Сматрајући да то има
неке везе са генетским материјалом.
И они су неговали своје посудице.
Та то је нека врста палијативне клинике
на коју доспеју многи,
а мислио сам
да је само мени неопходно да у њу уђем.
Живот је редак сред свемирске јаре,
а она још ређа, од једне врсте младе.
Ђубретар са метлом.
Ипак, власник депоа и предратне зграде,
овдашњи повратник на матерње тротоаре
уђе тамо и упали жуто светло,
чак и пошиљке стижу на бившу адресу
док ја испијам беж призвук на другој страни.
Крочи и замишљени курир у плавом дресу.
Пале се светиљке.
Сад је већ опсцено касно
да је неко сахрани.
ИЛУЗОРНА МИСАО
Подрум моје зграде гађали су пикавцима,
а он је киклопским оком прозорчета
гледао у ноге које има
столица бифеа прекопута
и дружину белих келнера и салвете,
– ту међу старим циглама богатих мириса
деловало је да не вреди писати нове,
да су мемљиве књиге сасвим довољне
у свом изобиљу, да ускоро ни оне
више неће
морати ту да буду,
нити да се чувају.
Засветлеће ће ново време
квантних рачунара
и напредне интелигенције
у катакомбама као што је ова била.
Тамо где сам био видео подрум,
лежао је ресторан.
У коме више неће морати
ни да се једе.
А уличне лампе беху
графитне оловке старог електрицитета,
које су доле исписивале своје сенке
– а светлећом белом гумицом
брисале бледе углове прошлости,
правећи места
и размак,
као замку.
Јаче су ми засветлеле
и помислио сам
да су ми надјачале перспективу.
Ту сам био упао зашкрипавши жуто
на старим вратима, као да су моја била,
уз накострешени дебели ходник,
и многи ушли за мном ћутке, утрнуто,
стекавши станарско право
у кући
у унутрашњем дворишту.
Пресликавали смо бесмислене патње, Бога
и радости, међу зидним тањирима,
следећих милијарду година.
Снашли смо се – како да то чинимо.
Читали смо и писали
јер беше свеједно,
– из страха
ако будемо престали.
Као и они пре нас.
У ствари смо Га само молили
да не излазимо.
Да не постанемо опет
нешто Друго.
ЉУБАВНИЦИ ПРЕТЕЧЕ
Изгнан на спрат као сред Црног мора,
солитера на хладној серпентини
што гледа у том правцу, припремљен да скочим
загледан у сат, секундару нежних бора
у бетонску колевку у којој се чини
да ће бетон нечије позајмити очи
док излазим из лифта у ком слушам
дечака како оца убеђује тирадом
да постоји неко Сунце веће, веће;
док за зидом бриди сестра испод туша
а ларма се у сан враћа крадом
у музику касније претворена, где ће
немушта шансона тамнети Калемегданом
а не смогох снаге да покушам
пољубити те у завичају одабраном,
где чух да си ми рекла, ја и борова тмуша,
да су две сестре, близнакиње, шизофрене
твоје скочиле синоћ, давно уместо мене
– тамо где драме не беше на крају
и не би спознаје, касније, и без чистине,
са другим лицем, косом у кварту који хлапи,
припит тéжом с којом случајно сви падају,
пољубих се с тобом, Deus ex machine
кад више не могох да дишем без те капи
да би ме питала – недостајем ти гола (?)
док гледам у твоје тело које може и да
види из белих наочара груди,
као да је то суштина, без бола,
– и рекла ми да нисам иза коже зида
малограђанин и подлац као неки људи
и овластила си ме за спој са оном правом,
као наговестивши да си с друге Земље
– тад почех да те волим у прошлости том парку,
на песму оне клупе да ти падам главом,
на сродности наше некада неприпремљен,
што су их сви углови мотрили ко варку
а тад сам разумео музику, бех врх ноте
која се воли у тишини међу дрвећем,
иста фраза која понавља сенке клици;
на леји стазе није било ничега до те
Месечасте светлости – гледала је где крећем,
глумећи сјај звезде, непомичност њене коте,
доклизавши крај ње у твојој реченици.
Иван Деспотовић је рођен 1978. године у Београду. Дипломирао на катедри за Општу књижевност и теорију њижевности 2003. Стални сарадник часописа Ковине. Поезију, прозу и есејистику објављивао је у релевантној периодици. Члан је Српског књижевног друштва од 2012.
Објављене књиге – поезија: Ништа није тако (као најбољи рукопис 2007; издање фонда Дејан Манчић, Ниш, 2007); Прекорачења (Бранково коло, Сремски Карловци 2011); Предео (поема, Бранково коло 2013); Роршахове исповести, (Бранково коло, 2015); Калемегдан (поема, Књижевна општина Вршац 2017); Плава књига (Удружење независних писаца Србије, 2020).
Објављене књиге – проза: Прекорачење (приповетка, Заветине, 2008); Безазлене приче (Књажевац, 2008); О Наташи и Невену (приче, Алма, Београд, 2009); Песникове приче (Алма, 2010); Урок (роман, Алма, 2015).
Награде: Фонд Дејан Манчић, 2007; „Стражилово“ (књига песама Прекорачења) зa 2011. годину; Стеван Сремац, „Бал у Елемиру“, 2007. и 2012. године.
СЛОВОПОЛИС 