РЕЧ – МЕЛОДИЈА – ТИШИНА
Реч је инструмент духа. Она долази из мелодије, као древне колевке. Песник се речима спушта у дубине бића, сопствени Тамни вијалет, који није синоним ништавила и бездана, него је скуп наших космичких садржаја. Васељене песниковог бића не опева реч, него мелодија која је старија од речи. Она је песников пут ка себи, највиша сагласност његовог унутрашњег ритма са ритмом космоса. Песник који је у стању да осети то јединство, то сагласје својих унутрашњих ритмова са древним, већ је на трагу тишине у којој више не пева реч, него мелодија за коју не зна одакле долази, али слути њено порекло. Али ни мелодија није све, иако диктира песнички израз.
Мелодија je arhe, порекло, ентелехија, али није Логос… Она је „матерња” јер је родитељка речи, али није и најстарија, већ је то сагласје са свеопштом мелодијом космоса пут који води у – тишину. Мелодији, дакле, претходи тишина, као песниково најдубље „осећање Бога“. Апсолутна тишина јесте хармонија, највиша тачка бића у ком пева Неизрециво, као божанска стваралачка искра, као Логос. Ћутање је „духовна суштина”, али тишина бића је растакање индивидуалних искустава у опште, „заборав себе”, нестајање песниковог „ја”, врхунско искуство или доживљај Једног, које је клица, семе свега, које је – Љубав.
ЧЕЖЊА
Бити чисти, блистав бити
са сунцем се измерити
сјајем таму заглушити
и тишином надјачати
света буку, умилити…
Бити чисти, блистав бити…
изнад муља, изнад кала
миром немир поразити
чаму баре избистрити
сузама је покрстити…
Бити чисти, блистав бити
сав у сузи заблистати
страсти хтења измирити
са собом се сусретати
опет Цео с Једним бити
бити Љубав – љубав Бити…
Бити чисти, блистав бити…
ТАЈНА СМИСЛА
„Тренутак времена у чистом стању води
оцеловљењу бића, употпуњењу личности…“
Онај си који Сунце призива
И чува од смрти до следећег рођења
У вртове ноћи пресађујеш звезде
Мирисима тајним омамљујеш Творца
Водама тамним враћаш невиности
Пушташ да кроз срце крштене потеку.
Ти и не дишеш – то звезде трепере
И свемир је ритам твога крвотока
Проговориш ли – полетеће птице
Изван овог неба, изнад наших снова
Додирнеш ли – на вечност нас сводиш
На Еден, на Логос, на Почетак
– јер си Светлост, јер си Љубав
Ти познаш тајну – где је зачетак
И умеш рукама обујмити бескрај.
Волшебниче, Лучоношо, Звездознанче,
Изван тебе ни свет не пребива
– Ти си сâм Смисао, одговор и сврха!
ЈЕДНОСТАВНОСТ
Постоје једноставности које су савршенства
– као круг, као кап, као суза, као песма…
као светлост, као рука, као нежност, као сета…
Постоји празнина Смислом испуњена
И недостајање пуно Присуства
Рука за нежност и рука за храброст
– обе су руке што грле бескрај
Постоји тишина за разговор душа
и Душа која говори тишином
Линија живота – и живот који постаје линија
Постоји дубина, светла дубина
пребивалиште огња, дом пламена
искре вечности – вечног тренутка
Постоји човек… у њему човек… у њему Човек
облик и одраз – слика свога Творца
једноставан као круг, као кап, као суза, као песма
благородан као светлост, као рука, као нежност, као сета
– гнездо на грани, птица у гнезду, у птици Небо
Постоји човек… у њему човек… у њему Човек
– у њему Душа савршена као Песма.
Марија Јефтимијевић Михајловић (1978), доктор филолошких наука, запослена као научни сарадник у Институту за српску културу. Објавила је две књиге књижевнокритичких студија и огледа: „Слика и идеја: поетика и критика” (2011) и „Знамења и значења: огледи о српској књижевности Косова и Метохије” (2018), као и монографију о поезији и поетици Бранка Миљковића, „Миљковић између поезије и мита” (2012). Аутор је више од сто научних радова, огледа, студија. Учесник бројних домаћих и међународних научних скупова. Пише поезију и бави се сликањем.
СЛОВОПОЛИС 